Sahara u mom srcu !

SAHARA U MOM SRCU

Putopis Tamanraset

Na pitanje zašto Sahara, moj odgovor glasi: njena moć, veličina, peščane dine i fantastične stenovite formacije, spektar plamtećih boja koje se prelivaju, tišina, najtamnije zvezdano nebo i ljudi koji joj se suprotstavljaju od kad je sveta i veka, za svakog avanturistu, a posebno za one koji su njome opčinjeni, ova pustinja je neponovljiv doživljaj.
U Tamanraset, najveću oazu na jugu Alžira i glavni grad istoimene provincije, krenuli smo iz grada Konstantin. Sedeći kraj prozora aviona, bila sam u prilici da iz kondorovskih visina posmatram pustinju i Trans saharski trgovački put, ravan kao strela koji povezuje sever i jug zemlje i po kome su povremeno, sićušni kao mravi, jezdili kamioni i vozila. Taj put do Tamanraseta, sledi jedan od najstarijih trgovačkih puteva koji kroz samo srce Sahare, vodi od severa Alžira, tačnije od njegove prestonice, na jug, sve do Lagosa u Nigeriji. Krajolik se menjao, čas bi se dole videlo more peska, dine, fantastični peščani oblici u koreografiji pustinjskog vetra i najčudesnije kamene formacije, obzirom da smo ulazili u oblast Ahagar planina. Spuštajući se na niže visine, leteli smo kroz neverovatno lepe formacije oblaka, obojene purpurom dana koji se odlazeći ka zapadu, borio sa sumrakom. Kumulusi, kada su mali onda su znak lepog vremena i bilo je čarobno gledati ih, sve dok nisam primetila da ih sustižu kumulonimbusi, ti lako prepoznatljivi, izuzetno masivni oblaci. Po pravilu oni donose oluje sa grmljavinom i munje koje udaraju iz olujnih oblaka. Moje sumnje su se ostvarile. Počela je oluja. Malo je mesta na Zemlji na kojima nema grmljavinskih nepogoda. Jedina mesta na kojima ih nema su ona gde gotovo i nema padavina, kao što su Sahara ili najhladniji delovi Arktika i Antarktika. Međutim, čak su i tu iznenađenja moguća. I iznenađenje se dogodilo maja meseca 2014. godine, kada su saharsku pustinju zahvatile grmljavinske nepogode. Kada smo sleteli na aerodrom u Tamanrasetu, odahnula sam. Bockava kiša je prestala da pada i mi smo se uputili ka hotelu Tahats. Ne znam ni sama zašto sam za večerom, rekla da je uzbudljivo i neobično, doživeti kišu baš u Sahari. To me je kasnije koštalo prozivanja, jer su me nabedili da sam kao dodola prizvala kišu, koja u ovim krejevima nije padala najmanje godinu dana.

Jutro je promenilo sve, bilo je sunčano, a od kiše su ostale samo barice. Karavan novinara i turoperatora iz Evrope i Afrike krenuo je sa osam robusnih džipova ka Asekremu, putem duž koga se nalaze stenoviti vrhovi, koji čine prelepom panoramu masiva Atakor. Planinski lanac Ahagar, znan i kao Hogar, nalazi se na vrhu platoa Ahagar. Ovaj ogromno planinski masiv vulkanskog je porekla, a plato podseća na platformu prekrivenu poljima lave. Tuarezi koji ovu oblast naseljavaju već više od 2000. godina, nazivaju je Asekrem, odnosno „kraj sveta“. Masiv Ahagar, ili Hogar je dom Tuarega i poznat je kao „zemlja žeđi“, u kojoj su u davna vremena putnici koje bi karavani napustili, bili osuđeni na smrt. Klimatske uslove u ovoj oblasti karakterišu veoma topla leta i hladne zime. Naši vozači, koji su nas već čekali ispred hotela, bili su naočiti i veoma visoki Tuarezi, od kojih bi mogao da se oformi jedan solidni košarkaški tim. Bili su obučeni u tradicionalnu plavu nošnju sa turbanom napravljenim od dugačke marame, koja „može da se obmota oko glave sto puta“. Našem malom srpskom timu dodeljen je mlađani vozač Dahman. Iz poštovanja prema damama, njegova usta i lice, su uvek bili prekriveni, tako da smo čitavo vreme bile u prilici da vidimo samo njegove oči. A bile su lepe, vragolaste i sjajne. Tuarezi podstiču na razmišljanje o slobodi, moći, pustinjskim prostranstvima i inspiraciji koja živi u biću ovog ponosnog saharskog naroda, koji spada u grupu berberskih naroda i ima svoj sopstveni tamašek jezik. Ponosni, individualni i hrabri ratnici, Tuarezi još uvek odbijaju da budu asimilirani u urbanu civilizaciju. Sve do početka poslednjeg stoleća Tuarezi su vekovima unatrad kontrolisali velike trgovačke puteve koji su se ukrštali u Sahari. Na tom području odvijao se važan transport zlata, slonovače, robova, soli i različitih afričkih proizvoda iz zemalja južno od Sahare, traženih na arapskim, evropskim i mediteranskim pijacama. Tuarezi su nomadi, koji neprekidno putuju sa svojim kamilama, ovcama, kozama i konjima, u potrazi za novim prostranstvima, vodom i hranom za životinje i odbijaju da ulaze u gradove ili naselja, zahtevajući naknade od karavana koji prelaze njihovu teritoriju. Nazivaju ih i „plavim ljudima pustinje“, po indigo plavoj odeći koju nose i šlajerom kojim pokrivaju lice. Šlajer je u stvari deo turbana, koji se stavlja preko lica i usta, tako da se vide samo oči. Taj najpoznatiji simbol Tuarega zove se tagelmust i zna da bude dugačak i do 15. metara. Nose ga samo odrasli muškarci, čak i kada spavaju! Zanimljivo je da za razliku od žena u ostalom muslimanskom svetu, tuareške žene ne pokrivaju lice šlajerom, da uživaju veliku slobodu i da im je dozvoljeno da imaju veze i pre braka. Za razliku od običaja u muslimanskom svetu, muževljevi prijatelji i gosti, imaju pristup u domaćinov harem. Danas oko 300.000 Tuarega živi u Alžiru, Tunisu, Libiji, Maliju, Nigeru i Burkini Faso, a njih oko 20.000 nastavlja da živi tradicionalnim načinom života.

SRCE SAHARE

Kako smo ulazili dublje u pustinju, sve bliže srcu Sahare, krajolik se menjao i umesto očekivanog pustinjskog peska, počela su da se pojavljuju „polja“ kamenja i gromada, isušena korita potoka i reka, kržljavo rastinje i visoke kamene formacije koje su oblikovali vetrovi i erozije.Prvo zaustavljanje predviđeno je podno vrha Iharen, ranije poznatog kao Laperin Hogara. Mene je Iharen podsetio na stenu iz filma „Bliski susret treće vrste“. Dahman mi je rekao da je Iharen omiljena destinacija među klajmberima. Kada smo prešli plitku reku, nastavili smo put ka Asekremu. Primetila sam tada, a i kasnije tokom putovanja, čak i u suvim koritima, da se preko plitkih reka ne prave mostovi, već se umesto njih postavljaju betonske ploče u samo korito, preko kojih se odvija saobraćaj, a reka preko ploča nesmetano nastavlja svoj tok. Da se ne bi skrenulo sa puta, sa leve i desne strane ploča, pobadaju se stubići. Penjući se putem dalje, zapazili smo da se na do tada plavo nebo navlače zloslutni oblaci. Stigavši do table na kojoj je pisalo Asekrem-Tazruk, postalo je jasno da se sprema ozbiljna kiša. Bockave sporadične kapi pretvorile su se u pljusak koji je bubnjao po šoferšajbni, suprotstavljajući se brisačima koji su mu se žestoko opirali. Tako je Dahman nekako video kuda vozi, jer bi se u suprotnom survali u neku duboku urvinu. Pustinja je i u ovom izdanju bila čarobna, a miris vlažne Sahare koja je upijala svaku kap kiše, uvlačio se u nozdrve. Snimala sam kamerom i fotoaparatom okolinu, tok reke i dromedare koji su mirno stajali na jednom obronku prilično daleko od nas. Kada sam u potrazi za još nekim zanimljivim detaljem reci okrenula leđa, začula se potmula tutnjava, nalik onoj koja prati zemljotrese. Kada sam se okrenula, ugledala sam ogromnu bujicu, koja se kao neki veliki valjak kretala kroz korito, do tada mirne rečice. Kroz buku i bes, za tili čas nivo rečice se povećao za nekoliko metara, pretvorivši se u divlju, neobuzdanu reku koja je potopila sve što joj se našlo na putu. U trenutku nestale su palme, oleanderi, trska i žbunovi koji su krasili obale, a čitav plato na kome smo stajali tresao se od sile kojom je bujica jurila kroz korito reke. Naši domaćini bili su zateknuti i iznenađeni kao i mi. Kišu u Sahari su doživeli, ali ovakav bes prirode i ovako razjarenu bujicu nisu!

GROBNICA TUAREŠKE KRALJICE I TAM

Sutradan, vozeći se kroz mesečev pejsaž, stigli smo do mesta Aguenata, do stena na kojima se nalaze veoma stari crteži životinja, pomešani sa simbolima i ranoj formi pisanja, karakterističnoj za područje južne Sahare. Njihovo nastajanje vezuje se za period od pre 12.000. godina. Osim atraktivnih crteža moju pažnju privukla je i vegetacija, koja je posle kišnih padavina živnula. Između tamariksa, tanater žbunova sa žutim cvetićima i pustinjske trave nisi, moju pažnju privukla je biljka koju Tuarezi nazivaju torha, ili torća. Njeno drvo je meko i njime uz trljanje o neko tvrđe drvo, može da se zapali vatra, a koristi se i za pokrivanje koliba. Prema pravilima Sahare ovu biljku ne treba dirati, jer lateks koji se nalazi u loptastom cvetu biljke, veoma iritira, posebno oči. Od mlečnog soka ove biljke može i da se oslepi. Kao što to uvek biva, najlepše biljke znaju da budu i najopasnije. U hladu jednog velike akacije sedeći na asurama posluženi smo tradicionalnim alžirskim kus kusom, tuareškom šakšukom, svežom salatom, sirom i slatkim urmama. Put, ako tako može da se nazove suvo rečno korito koje je do juče bilo potok, vodio nas je kroz pustinju, a zatim i preko bujičnih potoka koji su presecali asfaltirani put kojim smo stigli do „izgubljene grobnice“ Tin Hinan, majke naroda Tuarega. Grobnicu je otkrio Bajron Kun de Prorok, amerikanac poljskog porekla, koji se amaterski bavio arheologijom i antropologijom. Tin Hinan je ime kojim su u IV veku, Tuarezi nazvali ženu od prestiža, čija se monumentalna grobnica nalazi u Sahari, u selu-oazi Abalesa u regionu Ahagara. Njeno ime znači „ona od šatora“, ali i „majka plemena“, „majka svih nas“, pa i „kraljica logora“. Nazivaju je i Kraljicom Ahagara/Hogara, a za Tuarege ona je tamenukalt, što znači vođa ili kraljica. Posle temeljne istrage utvrđeno je da se u grobnici nalazi skelet žene na drvenoj nosiljki, koji je ležao na leđima, dok je glava bila okrenuta prema istoku. Pronađen je i teški zlatni i srebrni nakit ukrašen biserima, sedam zlatnih i sedam srebrnih narukvica na nadlakticama, još jedan srebrna narukvica, prsten i delovi zlatne ogrlice ukrašene pravim i veštačkim biserima. Osim ove grobnice pronađene su još neke, kao i vredni artefakti. Sama grobnica je izgrađen u stilu koji je rasprostranjen u Sahari. Skelet Tin Hinan, se danas nalazi u prestonici, u muzeju Bardo. Iako se naziva oazom, Tamanraset Oaza nije ono što mi znamo iz priča, legendi i filmova o Sahari. Mada u pustinji postoji mnogo oaza prepoznatljivih po palmama, rastinju i trsci oko jezera, bunaru, šatorima, kamilama, beduinima i Tuarezima, neke oaze su danas ozbiljni gradovi sa infrastrukturom i svime što odlikuje jednu gradsku sredinu. Tako i Tamanraset, poslednji veliki grad na putu za Niger, koga iz milošte zovu, Tam. Grad je izenađujuće poslovno mesto sa mnogim modernim sadržajima, bankama, agencijama, prodavnicama, antikvarnicama, malim restoranima i pečenjarama iz kojih se šire mirisi svežih msemena. Oaza se nalazi na rubu Ahagar masiva, na nadmorskoj visini od 1400. metara. Većinsko stanovništvo čine Tuarezi, koji još uvek žive rasuti van gradske sredine, dok poslovima u gradu dominiraju imigranti Arapi i Mozabiti. Oaza Tamanraset je već pre dolaska prvih evreopljana slovila za važno naselje i karavansku bazu. U vreme kolonijalne vladavine Francuza, izgrađena je tvrđava, nazvana Fort Laperin, u čast jednog francuskog generala. Danas je Tamanraset važan logistički centar, za transaharski saobraćaj između Alžira i Nigera i još nekoliko važnih ruta. Grad ima aerodrom, dobro je snabdeven i opskrbljuje čitav region. Tamanraset je polazna tačka za obilazak Ahagar masiva, a turizam zauzima sve značajnije mesto u životu njegovih stanovnika, posebno Tuarega, koji poznaju pustinju kao svoj džep. Pred odlazak iz Sahare i Tamanraseta, ostalo je još dovoljno vremena da odemo u nadkriveni suk, u kome nema šta nema da se kupi. Poučena iskustvom, stečenom u ostalim zemljama Magreba, kupila sam kvalitetne kreme za lice i telo, mirise, sapune, eterična ulja, šminku i lekovite masti za zglobove. Samo ja znam koliko mi je prtljag zbog tih „sitnica“ otežao.

Maj 2014
Autor: Sonja Lapatanov