Da je svaki početak težak, to mi je već bilo poznato i očekivano. U stvari, u sklopu svih stvari koje su se nagomilale tokom jedne (neizmerno kratke) godine dana, sam početak je možda zaista i bio naporan. Tih prvih nedelju dana pamtim po navikavanju na saobraćaj, na slatki jogurt, i na zaintrigirane poglede (ukoliko biste, kao i ja, odlučili da se izgubite petog dana po dolasku, negde među pirinčanim poljima, u mestu čije ime više ne pamtim, bez mape, ali s nadom). Za mene naviknutu na polja pšenice i suncokreta, mirna Okajama je došla kao ne tako veliki skok u razvijeni Japan. I sad s ubeđenjem verujem da je odlazak u manji grad u unutrašnjosti, za koji niko uglavnom nije čuo u Srbiji, bio najbolji mogući razvoj situacije. Iako nisam od onih koji po svaku cenu beže od urbanog glavom bez obzira, velegrad u Japanu je drugačiji od svega što sam ikad zamišljala. Veći, bučniji, žuran i klaustrofobičan, takvim sam ih sve (velegrade) doživela. Okajama je, dakle, bila moja doza umerenog grada u kom je sve što mi je potrebno. Priroda na dohvat ruke, što me je veselilo
iznad svega. Tu je more, do kog se stigne kraćim putovanjem vozom ili autobusom. Tu su i planine do kojih možete i biciklom, koje kriju svetilišta i hramove, mistiku filozofija i religija, i veoma su šarmantne, pitome. Skoro svaki dan sam šetala razgledajući kuće, toliko drugačije od onih na koje sam navikla – po izgledu, ali i po atmosferi koja ih okružuje. Male kuće, sa malim dvorištem, drvećem (ukoliko ima prostora za taj luksuz), šljunkovitim prilazom i tamnim krovovima. Uglavnom ograđene visokom ogradom, kao da čuvaju od nepoželjnog. Nigde širokih prilaza i velikih cvetnih bašti poput onih u mojoj ulici, sve je zbijeno i ograničeno, skriveno taman toliko da poželite da uđete nepozvani. Mene su njihove kuće fascinirale i očaravale svaki dan, i da sam razgledanje kuća imala kao jedinu i osnovnu aktivnost tokom svog boravka u Japanu, ne bih imala ništa protiv, i svaki dan bi mi bio ispunjen. Kada sam prvi put provela vreme sa japanskom
porodicom u okviru projekta „Homestay with Japanese family“, pomislila sam kako je to možda najdivnije iskustvo koje je moguće doživeti za vreme stranih studija. Najlepši i svakako najosvežavajući deo tog iskustva je činjenica da strani student provodi vreme sa nepoznatom porodicom, ulazi u njihovu svakodnevnicu kao posmatrač ili kao učesnik. Ja sam bila i jedno i drugo, i verujem da se upravo ta porodica najviše trudila da svom „gostu“ obezbedi što lepši i iskreniji osećaj pripadanja njihovom svetu. To svakako nije u potpunosti moguće, i ne bi bilo moguće ni u jednom delu sveta, najviše zbog kratkog perioda boravka (uglavnom jedan vikend), ali je, bez obzira na to, njihova spremnost da otvore svoj raj vredno svakog divljenja. Za naš narod se često kaže da smo velikodušni i gostoprimljivi, ali ja sam lično doživela toplotu doma i nepoznate porodice na sasvim drugom kraju sveta, i bila sam dirnuta. Samo na nekoliko dana postala sam peti član njihove divne porodice, i uveli su me u svoj svet iskreno i bez pretvaranja, uz prijatno interesovanje za moj sopstveni. Razmenjivali smo životne priče i šale, odavali male, porodične tajne i trenutke, i delili igru i smeh. Vreme provedeno s njima me je naučilo da cenim svakodnevne životne vrednosti, ali i da ih delim, jer sam uvidela koliko se novih srećnih trenutka može izroditi iz iskrene ljubaznosti i prihvatanja novog. Što se tiče moje svakodnevnice, ona je uvek bila sveža i iznenađujuća. Istraživanje i otkrivanje novog je moja radost, a Japan ima toliko toga da pruži. Sve ono o čemu sam slušala i čitala bilo mi je na dohvat ruke i u vidokrugu, a življe i opipljivije. Mogla sam da pešačim ili upregnem svoj škripavi bicikl i naišla bih na budistički hram o kom ništa nisam znala, ili na drevne grobnice i humke. Na udaljenim mestima usred pirinčanih polja naišla bih na usamljene škole prepune dece i graje, kojima izgleda, nije smetalo da pešače do škole uskim puteljcima kroz polja i rečice. Takve neobične stvari koje niko ne ističe kao lepe, meni su bile najlepše i najveći izvor radosti, jer mi je delovalo kao da samo ja znam za njih, kao da
ih nikad nećete naći u turističkim pamfletima ili na plakatima. To su bili moji izleti u stvarni, trenutni Japan, i najdraže uspomene se vezuju upravo za te trenutke.
Uporedo sa lutanjem i gubljenjem pravaca u gradovima i selima, putovala sam koliko sam mogla, pokušavajući da upijem japansku kulturu i istoriju. Samo putovanje do odredišta je takođe bilo interesantno, jer je predstavljalo mali segment trenutnog Japana. Pre svega, ćutljivi vozovi u kojima ljudi ne telefoniraju i ne pričaju glasno (ako pričaju uopšte), ali jedu svoje obroke bez imalo ustručavanja, piju i uživaju kao pravi gurmani u svom putovanju. Vreme provedeno u vozu mi je produbilo osećaj da je Japan za mene još neotkriven, neistražen svet, potpuno drugačiji od onog na koji sam navikla. Mnogo sam naučila i osetila upoređujući vozove, a to je samo mali, možda trivijalni deo, koji može veoma lako da se zanemari tokom boravka u tuđem svetu. Vozovi su me odveli u Hirošimu, punu tragike i snage, koju treba voleti svim srcem i diviti joj se; u Macue, mističan i duhovan, gde su tradicija i jednostavnost najdivnije osobine; u Jokohamu, šarmantnu u svom spoju Zapada i tradicije, u mešavini kultura; u Šizuoku, gde je prisustvo i lepota Fuđi planine neuporedivo privlačna, čije more pruža utehu i samoću; u Totori, egzotični pesak i zastarele gradove, gde je vreme stalo; u Kobe, skrivene ulice sa prastarim dragocenostima od kojih nisam mogla da se odvojim; u Tokio, za koji mi ne bi bila dovoljna decenija da svuda zalutam i svuda se izgubim, koji ima previše toga da pokaže i mnogo toga da sakrije. Putovanja su portali zanove svetove i nove živote unutar jednog velikog, nepoznatog, što je za mene bio Japan, i volela bih da sam mogla da obiđem svaki njegov deo. Isto tako, volela bih da sam mogla svakome zainteresovanom da pokažem svoj svet, toliko stran i udaljen njima, i da uživam u njihovim reakcijama kao što sam u svojim.
I danas, kada pokušavam da pregledam iskustva i sećanja vezana za tih godinu dana, ne mogu svega hronološki da se setim, niti da sortiram po danima ili mestima. Sve mi je zbrkano i povezano, sve liči, kao da sam mogla neko određeno osećanje da doživim u svakom od tih mesta posebno. Tomi stvara osećaj da je Japan celina, jedinka koja ima milione delova i delića, svaki za sebe, ali koji svi zajedno dišu istim ritmom. Za japansku porodicu se smatra da sve više postaje nukleus, jezgrovita i zatvorena u svom malom svetu od par članova, ali kroz moje oči svaki od tih nukleusa ima neraskidive veze sa ostatkom zajednice, okruženjem. To je, na jednom sasvim drugačijem i neobičnijem nivou međuljudskih odnosa, meni delovalo iskreno i požrtvovano, i pokazalo mi da postoji mnogo različitih, a ispravnih, rešenja i pogleda na jednu istu situaciju. Svaki dan mi je doneo neko osveženje, novi stav koji je pobio ili učvrstio pređašnje, i mislim da je to srž i svrha otkrivanja novih svetova.
Autor teksta: Jelena Kitamura (Obradović)
Tekst preuzet iz izdanja: GLAS AMBASADE JAPANA AVGUST 2016./BR50
