Mađarski kulturni institut “Collegium Hungaricum”, otvoren 1. jula ove godine od strane premijera Mađarske Viktora Orbana i predsednika Srbije Tomislava Nikolića prilikom zajedničke sednice vlada dveju zemalja, nova je i perspektivna kulturna institucija u Beogradu i Srbiji koja će u vremenu koje dolazi pokazati svoj značaj, glavni je utisak posle susreta sa njegovim direktorom g. Janošem Dežeom. Izvor kulture, gde god se začne, donosi plodove, a kada je u pitanju saradnja zemalja koje su susedi, nade su još opravdanije i zrelije.
Kako g. Deže ističe, Beograd je dinamičan grad u kome će se Mađarski kulturni institut truditi da nađe svoje mesto u njegovoj šarenolikoj kulturnoj paleti i u kojoj će biti dostojan predstavnik. G. Deže je učestvovao i u pripremama za otvaranje centra tako da je u Beogradu još od aprila sa velikom idejom u srcu i ponosom na svoj položaj koji je, kako smatra, veliki zadatak kojim je počastvovan.
G. Deže je rođen u Novom Sadu ali je veći deo svog života proveo u Mađarskoj. Pre nego što se latio kulturne diplomatije radio je kao novinar. Između ostalog, bio je glavni urednik za spoljnu politiku mađarskog državnog radija kada se najviše bavio Balkanom.
Koja je glavna uloga i cilj Mađarskog instituta?
Imamo isti cilj kao i sve naše kolege iz poznatih kulturnih centara koji već ovde postoje. Mi smo momentalno odeljenje za kulturu mađarske ambasade u Beogradu a zapravo postoji velika stoletna tradicija i mreža u Mađarskoj za otvaranje sličnih institucija. Imamo ih svuda po svetu, nedavno smo otvorili jednu u dalekom Pekingu. Tradicionalno najstariji instituti ili, kako se mogu nazvati, kulturni centri su u Beču, Rimu i Moskvi. Pre pola godine je otvoren jedan institut u Zagrebu a u okruženju ih ima u Bukureštu i u Sofiji. Naš najnoviji “miljenik” je institut u Beogradu koji je u razvoju a želimo postati ozbiljni igrači u ovdašnjoj kulturi jer mislim da srpskoj publici imamo šta ponuditi kada je mađarska kultura u pitanju.
Koji su programi kojima ste počeli aktivnosti, šta ste osmislili i da li ste napravili dugoročni plan?
Mi imamo dugoročnu strategiju a planovi su konkretni i radimo ih na tri meseca. Otvaranje je bilo početkom leta i onda je nastupila, kako se na mađarskom kaže “sezona krastavaca” – doba godišnjih odmora pa smo sačekali septembar i energičnije smo krenuli sa izvrsnom izložbom mesinganih skulptura. Činjenica da je umetnik Zoltan Horvat iz Subotice ima pomalo simboličan značaj. On je Mađar sa granice ali otvoren je prema svim kulturnim uticajima tako da je pre nekoliko godina ušao na kulturnu scenu na velika vrata u Budimpešti i to tako što ga je francuski institut iz Budimpešte pozvao i u Palati Umetnosti (Művészetek Palotája) organizovao njegovu veliku izložbu koju je posetilo više od 25 000 ljudi. Njegova dela su inspirisana radom francuskog pisca Žila Verna, imaju određenu dozu sete i pravo su malo čudo. Nama su se veoma dopala i hteli smo da ih pokažemo i beogradskoj publici. Otvaranje je bilo zanimljivo sa puno zvanica, program je trajao dugo jer je bilo i instrumenata i muzike tako da je preraslo u predivno druženje i razmenu energije.
Odmah posle toga smo otvorili još jednu likovnu izložbu u našoj manjoj sali u prizemlju. To je izložba plakata sa naslovom “Višegrad Karma”. U pitanju su plakati iz tzv. višegradskih zemalja iz vremena tranzicije. Umetnički plakati su dela poznatih autora Poljaka, Čeha, Slovaka i Mađara koji su u svoje doba bili veoma provokativni jer sadrže oštru kritiku ondašnje sovjetske okupacije i komunističkog režima. Recimo, jedna od kreativnih ideja na plakatu je prikaz bojica za crtanje i natpis “Farbaj sam” ali su sve samo u crvenoj boji. I ova izložba je bila prilično uspešna. Ona nije bila samo naša ideja već je to izložba koja obilazi svet, pre Beograda je bila prikazana između ostalog u Zagrebu u Mađarskom institutu, a sada je otputovala za Podgoricu.
Dalji programi uključuju, na primer, savetovanje koje će biti održano u institutu i gde će predavači, Mađari i Srbi, govoriti o perspektivama mađarsko-srpskih odnosa ali ne u uskom političkom smislu. Naslov savetovanja je “Novi početak? Kultura kao sredstvo zbližavanja Mađara i Srba”. Pored ostalih, na savetovanju će govoriti direktor Srpskog kulturnog centra iz Budimpešte koji se finansira od strane srpske samouprave u Mađarskoj, predsednik odbora za spoljnu politiku mađarskog parlamenta g. Žolt Nemet, g.Saša Mirković, državni sekretar ministarstva za kulturu i ostali čija će predavanja, nadam se, biti zanimljiva.
Posle toga, na primer, planiramo da delo poznatog mađarskog arhitekte Imrea Makoveca, oca tzv. organičke arhitekture predstavimo kroz izložbu njegovih grafika među kojima ima i skica za zdanja. Na izložbi će se sa projektora smenjivati i fotografije njegovih već ostvarenih dela. Pozivamo na ovaj događaj sve značajne ljude iz umetnosti arhitekture koji žive i rade u Beogradu.
Isto tako planiramo mali serijal koncerata grupe Musica Profana iz Budimpešte. Doći će njih osmoro. Oni sviraju na starim, arhaičnim instrumentima i izvode poznu renesansnu i ranu baroknu muziku. Prvi njihov koncert će biti u velikoj sali Kolarčeve narodne zadužbine. Naslov koncerta je Božićna muzika stare Evrope. Dan posle beogradskog nastupa oni sviraju u Kanjiži, sledećeg dana u svečanoj sali Gradske kuće u Novom Sadu a potom u svečanoj sali Gradske kuće u Subotici. Publika će moći čuti instrumente poput čembala i taorbe i izvrsnu pevačicu Judit Andrejski, barokni sopran, koja je istovremeno i šef orkestra.
Kako je publika reagovala na prvu izložbu? Kakvi su bili prikazi u medijima?
Drago mi je da se većini prisutnih veoma svideo događaj. Mi sami nismo očekivali takvo interesovanje, sala je bila mala da primi sve zainteresovane. Imali smo i mali prijem a umetnik je iz Subotice doveo svoje prijatelje muzičare koji su svirali bluz kojima su se pridružili beogradski muzičari i bilo je izuzetno.
Dobili smo pozitivne ocene u medijima a kako smo mlada institucija očekujemo još veće medijske reakcije ubuduće. Naš cilj je da budemo što otvoreniji i da, recimo, televizije ne smatraju da mi imamo programe samo za manjine već za sve građane Srbije. Naše manifestacije nisu manjinske već manifestacije za sve. Pred nama je period u kome ćemo raditi da se mediji naviknu na naše početne ideje kulturne institucije otvorene za sve znatiželjne ljude i najraznovrsnije umetničke sadržaje visokog kvaliteta.
Kako ocenjujete trenutno stanje u kulturi u Vašoj zemlji? Ko su sada umetnici poznati u Mađarskoj?
Mađarska je, bez ikakve prepotencije, zemlja koja tradicionalno ima bogatu kulturu. Postoje različiti ukusi, neki ljudi misle da je kultura samo klasična a neki izvorna narodna muzika, a neki, pak, misle nešto treće. Ja mislim da je kultura jednog naroda upravo u bogatstvu i šarenolikosti. U muzici imamo, recimo, izvrsne muzičare kako u izvornoj, tako I u klasičnoj muzici, u džezu, a naprimer imamo i izvanredne romske muzičare koji sviraju svuda po svetu. Ono što je najvažnije je to da mađarska kultura živi, stalno se stvari prepliću, u umetnosti se uticaji primaju i predaju. Jedini problem u kulturi je, kao i uostalom u celoj Evropi, nedostatak finansijskih sredstava. Cene knjiga i ulaznica za koncerte su porasle, prava kultura je sve manje dostupna običnom narodu. Inače mislim da ne bi trebalo nešto prezentovati u medijima samo zato što može doneti komercijalni uspeh. Postoji nivo ispod koga ne bi trebalo ići i slažem se sa politikom mađarskih državnih medija koji ne dozvoljavaju da se objavljuju svari koje su u domenu nekvalitetnih sadržaja.
U složenoj situaciji u kojoj se nalazi kultura u celoj Evropi ipak sam zadovoljan jer i u takvo vreme Mađarska pokazuje veliko interesovanje za kulturu, daje joj značaj između ostalog i otvaranjem institucija. Iduće godine ćemo imati institute ovog tipa u Ljubljani, u Koložvaru u Rumuniji, i u Bakuu. Mi u Mađarskoj verujemo da kultura na srednje i duže staze donosi puno dobrog. Ona je idealna osnova za razvijanje poslovnih, ljudskih i svih drugih kontakata. I ja lično verujem u to. Mađarska pokazuje snagu i odlučnost da, bez obzira na finansijske poteškoće idemo napred i promovišemo naše umetnike I duhovna dostignuća u svetu.
Šta mislite o dosadašnjoj kulturnoj saradnji Mađarske i Srbije?
U prošlosti je bilo perioda kada je saradnja bila fantastična i mnogo veća. Tada su nam i svi drugi odnosi bili izvrsni. Mogu vam navesti razne opštepoznate primere. Recimo, Matica srpska je osnovana u Budimpešti, u XVII. I XVIII. veku Kraljevska univerzitetska štamparija u Budimpešti je izdala mnogo srpskih knjiga koje su postale osnove srpske kulture. Tada je bilo takvo vreme, političke i geografske prilike su bile drugačije, Beč je imao svoju ulogu u tome, a isto tako i Budimpešta. I dan danas imamo pozitivne primere. U Mađarskoj su srpski trubači neverovatno popularni. Boban Marković je apsolutna zvezda kod nas, on puni koncertne sale. Njegova temperametna muzika je kod nas postala deo mejnstrima. Mađarima srpska kultura nikako nije strana. Koreni su duboki. Mnogi naši pisci, pesnici i muzičari su u prošlosti bili u bliskim kontaktima, počevši od Jovana Jovanovića Zmaja pa do Veljka Petrovića, svi su imali prijatelje umetnike u Mađarskoj. I sada ima pozitivnih primera u kulturi ali se na tome može i poraditi da bi kulture bile približenije običnom čoveku.
Koliko planirate da predstavite i mađarsku tradiciju pored modernih umetničkih tokova?
Svakako planiramo. Pisci iz ranijh doba sa svojim izuzetnim delima su nam ostavili puno toga. Moje lično mišljenje je da su bili izvrsni i kvalitetni. Imamo u planu da održavamo sećanje na neke naše pisce kao što je bio, na primer, Mikloš Radnoti koji ima svoj spomenik u Boru i koji je napisao splet pesama o nemilim zbivanjima na teritoriji Srbije. Jedan splet se zove “Razglednice” a isto se tako kaže i na mađarskom. Ranije je mađarsko pesništvo mnogo prevođeno u Srbiji i probaćemo da vratimo interesovanje za ta dela.
Imamo i druge planove. G. Sava Babić je bio osnivač mađarske katedre na Filološkom fakultetu u Beogradu i jedan od najvećih prevodilaca savremene mađarske književnosti i pošto nas je time zadužio mi želimo da napravimo dan sećanja na njega i tada će jedan srpski i jedan mađarski glumac govoriti njegove prevode I sopstvena dela na dva jezika. On je obožavao delo Bele Hamvaša i zahvaljujući njemu srpska publika ga danas bolje poznaje od mađarske.
Želimo da oživimo naše stare kulturno-umetničke veze. Naravno, dovodićemo I savremene umetnike, vajare i slikare a do tih projekata nas očekuje puno pregovora. U uspeh komunikacije naših kultura u potpunosti verujem.
Autor: Ana Atanasković
www.anaatanaskovic.com
