Piše: Ivan Fipović, MEXT stipendista vlade Japana
*Ovo sam pisao posle desetak dana boravka u Japanu i danas, skoro dva meseca kasnije,
sve je isto!
ČUDNO I ZBUNJUJUĆE. To su reči koje previše koristim poslednjih dana, kada mi neko traži da mu saopštim prvi utisak o Japanu. Sve mi je čudno i dosta toga me zbunjuje. Čudno nije loše a zbunjen sam najviše sobom i sopstvenom reakcijom na ovako drastičnu promenu životnih okolnosti, da ne kažem da sam matori konj koji tek sada proživljava neko životno iskustvo. Do sada sam bio podosta zaštićen, ušuškan i bilo mi je udobno, ali sam se isto tako podjednako plašio da neću moći da izađem iz takvog okruženja ako sada ne presečem. Nije lako, ali je zabavno. Tek sada sam iskusio ono što mi je sestra pričala kada je počela da živi sama, ne znaš šta da radiš! Tako sam se i ja našao zabezeknut. Šta mi se sada radi? Jesam li gladan, hoću li da idem da se prošetam ili da pogledam neki film ili da se družim sa nekim ili da radim, da pišem, idem negde, lutam besciljno, šta hoću?! E, tada postane zanimljivo. Kod kuće sam imao svoj ritam, ali on je u velikoj meri bio uslovljen ukućanima i njihovim aktivnostima u datom trenutku. Sada imam slobode, previše slobode da život organizujem kako ja želim. U jednom momentu sam shvatio da imam tendenciju da pričam sâm sa sobom, doduše toga je bilo i u Beogradu, posebno kada proklinjem AutoCad kada mi izbaci prozor ‘fatal error’. Ako sam ranije bio ne-pričljiv, sada ću se izlečiti od toga u roku od mesec dana. Još je možda prerano da pišem o svemu ovome, danas sam zvanično u Japanu tek desetak dana. Mislim da mi se sviđa. Kažem ‘mislim’ zato što je premalo vremena prošlo da bi išta mogao da kažem sa sigurnošću. Sviđa mi se mir koji ovde osećam. Mislio sam da će mi gužve i puno ljudi praviti veliki problem. Međutim, nije tako. Svako gura svoju priču i koliko sam shvatio, jako im je bitno da ne uznemiravaju druge. Tako da je uglavnom tiho, nema cike, dreke, vriske, dovikivanja, urlanja. Iako ima gomile ljudi, oni svi organizovano hodaju, u kolonama koje kao da su povučene lenjirom, nema guranja, presecanja putanje i tome slično. Sve je organizovano. U nedostatku bolje reči, recimo da je to to – organizacija. U jednom trenutku sam se vozio vozom i bili smo napakovani kao sardine ali mi nije smetalo. Prvo sam pomislio, eee ljudi moji, da vidite vi kako je u Beogradu, ova gužva nije ništa, dok ne popiješ lakat u oko, ništa nisi doživeo! Ali eto, nemaš mesta da se okreneš, ali ti nije neprijatno. Svi stoje i ćute, vlada mir, gledaju svoje mobilne ili knjižice i to je to. Lepo je klimatizovano, ne nedostaje ti vazduha, niko ne širi ‘miomirise’ i insistira da se zatvori prozor jer promaja može da ubije. Opet, ne volim da bilo šta pričam posle ovako malo vremena, ali to su, za sada, moji prvi utisci. U nekom trenutku sam shvatio da se jedni
držim za šipku u prevozu, sistem, sad kad majstor zakoči, pa poletim, u tom filmu me nećešgledati! Naravno, od toga nije bilo ništa, iako se voz kreće velikom brzinom, zaustavljanje na stanici je takvo da možeš sve vreme da stojiš u mestu, eventualno da malo prebaciš težinu na drugu nogu. I to je to! Još neke stvari u vezi prevoza koje sebi govorim: 1. Kada prođeš kapiju, kartu slobodno možeš da spakuješ u novčanik, nema BusPlus validatora u vozilu; 2.Ne moraš da nenormalno paziš da li će te neko odžepariti, treba biti oprezan, naravno, ali je u prevozu bezbedno i 3. Majstor ne koči jako, nećeš se prosuti po podu!
Spoj starog i novog – Nakano
Još jedna anegdota oko japanskih vozova: imaju dve linije za istu destinaciju – jedna
ekspres, druga lokalna. Vreme dolaska na konačno odredište se razlikuje u šest minuta. Na jednoj stanici lokalni stoji neko vreme da bi propustio ekspres voz. Umro sam od smeha kada sam shvatio da su svi ljudi iz lokalca prešli u drugi voz zbog uštede vremena! Eto, šta ti znači preciznost! U Beogradu bi malo sačekali da majstor obavi šta ima, pa bi posle jedno pola sata eventualno krenuli. I da, vozovi dolaze tačno u minut, putuju bešumno i stižu na odredište tačno u minut. To je savršeno normalno. Meni je to bilo neverovatno. Ali sjajno – sada mogu da planiram svoje vreme!
Bilo mi je čudno i to što sam video ljude koji jedu, piju i pričaju u vozu. Mislio sam da je to eksplicitno zabranjeno. Ali eto, ima i toga. Skoro mi se desila nezgoda da sam slučajno seo na mesto rezervisano za starije, trudnice, osobe sa decom. Na svu sreću shvatio sam šta sam uradio posle jedno 15 sekundi, skočio kao oparen, opalio glavom šipku, prešao na drugi kraj voza i propao u zemlju od sramote. Sada će svi da misle kako sam tipični stranac – budala (baka). Onda mi je malo laknulo kada sam video da na sledećoj stanici ulaze gimnazijalci koji su seli na to isto mesto, pa sam odahnuo. I tako su se smenjivali razni ljudi koji očigledno nisu bili ciljna grupa tih sedišta. Na svu sreću, ne osećam preterano onaj parališući strah koji sam imao na prethodnom radnom mestu – stalno sam se bojao da nekoga ne uvredim.
Ovde nije tako i osećam se malo opušteniji po tom pitanju. Valjda zato što vidim da se svi
ponašaju normalno, a hvala Bogu pa su me roditelji lepo vaspitavali (ne znam da li su me
vaspitali), pa znam kako da se ponašam. Eto, to mi je čudno, šta da kažem…
Još se navikavam na sve, ali mi je najčudnije (čudno i zbunjujuće su reči koje u ovom
trenutku previše upotrebljavam) da se osećam dobro. Stabilno. Pre sam očekivao da ću se
osećati kao da sam izgubio tlo pod nogama, ali nije tako. Uspeo sam da se snađem za
administraciju. Po metrou – da odem do tačke A, B,C i da se vratim. Eto, da budem iskren,
nisam ni mislio da ću u potpunosti biti sposoban da vodim računa o sebi, ali gle čuda – posle desetak dana a ja još živ i zdrav, kuc-kuc! Spremim hranu, platim račun za dom, operem veš (to sam juče uspeo i mnogo sam ponosan iako imamo pametnu japansku mašinu u koju ubaciš pare i deterdžent a ona odradi sve ostalo). Svejedno, pustite me da živim (i uživam) u iluziji da sam sada mnogo pametan i odrastao! Japan i ja polagano prelazimo na “ti”…
Tekst preuzet iz lista GLAS AMBASADE JAPANA – JUL 2016../BR.. 49
